Zrno srebra

Celi zivot se vracamo jedno drugom. I svaki put znamo da necemo uspeti, ali se vratimo, budemo jednom drugom sve, pa ponovo pocnemo da vidimo jedno u drugome samo zlo.

Ne umemo skupa, ne znamo da postojimo zajedno, a opet, cini mi se da smo rodjeni da upotpunjujemo jedno drugog.

Sreli smo se pre pet godina, jedno u drugome videli cistu znatizelju, mislili da tu zimsku dosadu skratimo u drustvu. Jedino sto smo te zime skratili jeste vreme koje smo provodili odvojeno. Postali smo jedno drugome spas, uteha, zelja.

Nisam bila spremna tada na ono sto mi se dogodilo sa njim. Ali dogodilo se! Jedne noci, letnje, vrele... Noci u kojoj me ljubi, u kojoj odlucujemo da ce slucajno pustena pesma na radiju i zvanicno postati nasa pesma, noci u kojoj mi telo drhti, a opet ima neopisivu zelju da mu se preda, po prvi put nekome, veruje mu beskrajno, noci u kojoj se zaboravlja na sve, noci u kojoj pocinje ono vremensko razdoblje u nasim zivotima poznato kao MI.

Trajali smo, umeli skupa, ali samo do onog momenta dok nismo poceli da upoznajemo jedno drugog do srzi. I tu je krenulo zlo. Isli smo do samih krajnosti, u jednom trenutku zeleli celi zivot skupa, u sledecem nismo mogli ocima da se gledamo, i tako iznova i iznova, po stotinu puta, i dan danas.

Ne vidimo se ni ne cujemo mesecima, onda se jednom cujemo i ne odvojimo narednih mesec dana. Nove zivote sto smo zapoceli zaboravimo, svega se odreknemo, sve oprostimo, prepustamo se jedno drugom do srzi.

I ponovo pogresimo, izvadimo ratnu sekiru i vodimo bitku, samo nikada ne znamo tacan razlog sukoba.

Trenutno se oporavljamo od poslednje borbe, dosta duboko su rane ovog puta. Ponekad jedno drugom dolijemo so, bas ova danasnja doza je bila poveca, ali to je cisto da ne bi rane tako brzo zarasle, pa da se odvazim da krenem ipak u neki novi zivot. A vreme je, posle pet godina borbe, vreme je. Vreme je da se ovog puta krene dalje, bez njega, da se jednom zauvek razdvoji ono MI i da svako pocne da gradi svoj zivot iznova.

Nema vise vracanja, dosta je bilo. Dali smo jedno drugome po pet godina zivota, to je najvredniji poklon koji smo mogli da pruzimo, zato hajde da se pamtimo po tome.

"Necu ti reci ovog puta dovidjenja, jer ce to podrazumevati da cemo se ipak ponovo videti, ovog puta cu ti reci ZBOGOM", njegova recenica posle svake borbe. E, pa zbogom moj petogodisnji zivote, zivi dalje srecno, voli dalje dublje, predaj se jace.

Srecan mi bio. ZBOGOM!

- "Da?!" , ono tupo i ravnodušno javljanje kad ne znaš ko je sa druge strane.

- "Jesi li sam?"

Ćuti... I dalje ćuti... Već je prošlo desetine sekundi.

- "Samo ću ti reći da je to najgluplje pitanje koje si mogla da mi postaviš posle dva meseca otkad se nismo čuli, otkad nismo više skupa."

- "Ja samo ne želim da remetim ništa" , govorim, a molim se u sebi da nemam šta da poremetim, da je i dalje sam.

- "Dovoljno si stvari poremetila za one četiri godine provedene sa mnom, tako da sada možeš biti mirna, sada sve što uradiš je sitnica."

- "Nisam..." , pokušavam da se branim, ali najslabijim tonalitetom, jedva čujnim, nemam snage za višim.

...

- "Reci što si me zvala?"

- "Ne znam...", priznajem iskreno.

- "Zašto baš danas, zašto danas?!", pita sa prepoznatljivom tugom u glasu.

- "Žao mi je...", jedino šta uspevam da izgovorim iako i dalje ne razumem zašto nije trebalo baš danas da pozovem.

- "Nije tebe ničega žao, jer da jeste nikada nas ne bi prodala za sitan novac."

- "Nisam mislila...", upada mi u reč, ne dopušta da ista kažem.

- "Ćuti! Znam da nisi mislila, i to je tvoja najveća greška, što ne razmišljaš kada grešiš. Ni sada ne razmišljaš! Da li znaš ti uopšte koji je danas datum!? Reći ću ti ja! Danas je 11.11.2011. Eh da nisi potrošila onaj sitniš kojim si nas prodala, danas u 11 sati i 11 minuta bi dobila jedan kamenčić, onaj što ga devojke obično nose na domalom prstu leve ruke. A uskoro bi te sačekalo i jedno prezime da te pita da ga prihvatiš."

- "Kako sam mogla da znam?!", više ne uspevam da zaustavim suzu.

- "Verovatno nikako, ali si znala koliko volim lepe datume. I koliko sam tebe voleo..."

Spuštena slušalica...

Želiš da odeš?

Pa odi, oslobodi me ovog očaja.

Pomeri se, već predugo mi zaklanjaš sunčeve zrake, predugo već živim u tvojoj senci.

Tvoja surovost je dovoljno kalorična, zadovoljava tvoje potrebe, za mene je previše. Ja sam po tom pitanju surovi vegeterijanac. Nekada si me hranio osmesima, lepim rečima, nežnošću, pa sam se navikla. Šta je od svega toga sada ostalo? Aperitiv "prekoran pogled", glavno jelo "tuga na sto načina", a za dezert "nekoliko suza", i to mojih, ispečenih na toploti moje duše.

Ti si još uvek tu?

Ne razumem! Zar ti se stvarno ego hrani mojim neuspesima? A šta ako ti kažem da si ti moj najveći neuspeh?

Znam, očekuješ da ti priznam, tebi i celom svetu, da se plašim stvarnosti bez tebe. I priznajem, na smrt se plašim. U glavi mi odzvanjaju pitanja poput "kuda dalje, kako?". Plašim se usamljene šolje za kafu, slobodnog jastuka pored, plašim se tuđeg dodira, kreveta koji je za ceo broj veći. Plašim se vremena, hladnoće, jer nećeš biti tu da me pokriješ u snu. Plašim se pitanja "Gde je?" i još više strahujem od svog odgovora "Ne znam.". Plašim se jutra bez tvog lika, poklona bez tvoje posvete, pokušaja bez tvoga "možeš".

Ali, u pravu si, NEKADA LJUBAV STVARNO NIJE DOVOLJNA!

Neka od sledećih scena:

Zuba: "Ti ne treba da imaš leptira. Ti treba da imaš nešto drugo."

Ona: "A šta imaš ti?"

Zuba: "Ja nemam ništa, zato što ja ni u šta ne verujem."

Ona: "A u mene? Veruješ u mene?"

Zuba: "U tebe?!"

Ona: "Boli me uvo za tog leptira. Ja sam, u stvari, samo htela da budem sa tobom. NE ZNAM ZAŠTO. RUŽAN SI, DOSADAN I DEBEO, A OPET SAM HTELA."

Zuba: "I? Jel me sad mrziš?"

Ona: "Ne mogu da te mrzim. Ne znam kako."

Zuba: "MRŽNJA SE UČI S GODINAMA."

Hoće da je poljubi...

Zuba: "Idi kuci. 'Ajde!"

Ovih dana je bio na TV-u. I dan danas, posle desetine puta odgledanog, i dalje spada u nekolicinu meni dragih domaćih filmova, i to samo zbog ove jedne jedine scene. Moja cela suština filma je u njoj! A i deo suštine nečeg mnogo većeg, deo suštine mog života.

Neumorno TRAŽIM I TRAŽIĆU SUŠTINU u ovakvim stvarima!

Ja, jedno obično malo zrnce. Nisam ni zlatno, ali nisam ni bronzano, negde sam u sredini.

Kažu da se bronza osvaja, a srebro gubi. Eh, koliko su njih mene izgubili, a koga sam sve ja izgubila u životu...

 Teško me je prepoznati u gomili drugih zrnca, svi slicni na prvi pogled, ali sigurna u to da posedujem bar jednu, ako treba i nepravilnost koja me odvaja od gomile. I čekam onoga ko će voleti baš tu moju nepravilnost.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Zbogom moj PETOGODISNJI ZIVOTE
• Istinit razgovor dve bivše ljubavi
• Tuga na sto načina
• "Mržnja se uči s godinama"
• Čekam

• Veliki srebrnjak [4]
• Tražim suštinu [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom